Poglavlje 3. METODOLOGIJA

Cilj 1 – Dati smernice o tome kako pisati metodološki deo.

Cilj 2 – Objasniti kvalitativnu istraživačku metodu i dizajn.

Cilj 3 – Objasniti kvantitativnu istraživačku metodu i dizajn.

Cilj 4 – Objasniti mešovitu istraživačku metodu i dizajn.

Cilj 5 – Objasniti kako napisati mešovitu istraživačku metodu i dizajn.

Cilj 6 – Objasniti kako napisati deo o populaciji/uzorku/studijskoj grupi u odnosu na istraživačku metodu.

Cilj 7 – Objasniti osnove alata i procesa prikupljanja podataka.

Cilj 8 – Dati smernice o tome kako izveštavati o validnosti, pouzdanosti i verodostojnosti studije.

Metodologija u istraživanju služi kao strukturiran pristup sticanju naučnih saznanja, oslanjajući se na razumevanje, čula i intuiciju kao izvore znanja (Paltridge & Starfield, 2007). Tokom proizvodnje znanja, ova tri izvora se koriste pojedinačno ili ponekad zajedno. Međutim, za sticanje ili stvaranje naučnog znanja, ono mora imati određene karakteristike. Najvažnije među njima je da naučno znanje mora slediti disciplinu u svim fazama i u potpunosti realizovati primenu određenih procedura. Pored toga, u studiji pripremljenoj za naučne informacije, ograničenja, prošla iskustva ili predrasude istraživača koje mogu uticati na rezultat studije trebaju biti detaljno objašnjeni. Tako se metode u naučnim studijama mogu nazvati proceduralnim šablonima koji sadrže sve ove sadržaje zajedno. Istraživači biraju jedan od ovih šablona koji je pogodan za njihove svrhe i uslove njihovih studija i prate ga od početka do kraja istraživačkog procesa. Na ovaj način, informacije nastaju na način koji može biti kontrolisan od strane različitih istraživača i može se ponoviti i potvrditi kada je to potrebno. Budući da je praćenje naučnog procesa u skladu sa metodološkim zahtevima jedini način za stvaranje naučnih saznanja za istraživače, znanje o metodologiji postaje važnije. Slika 3 daje kratak pregled podnaslova metodologije. Međutim, svi elementi u metodologiji su detaljniji.

Slika 3 je vizuelna mapa istraživačke metodologije i prikazuje tipične komponente istraživačke metodologije. Ova mapa vodi istraživače ka razumevanju koraka, metoda i strategija u istraživačkom procesu. Na primer, metodološki elementi kao što su metode prikupljanja podataka, tehnike analize, izbor učesnika, metode uzorkovanja i etičke smernice su predstavljeni na ovoj mapi. Istraživači mogu koristiti ovu mapu za kreiranje konceptualnog okvira prilikom planiranja sopstvenih studija ili kada žele da razumeju postojeće metodološke pristupe.

Odabir odgovarajuće istraživačke metode je ključan za ispunjavanje svrhe studije i istraživačkih pitanja. Istraživački dizajn je plan za odgovor na istraživačko pitanje. Istraživačka metoda je strategija koja se koristi za implementaciju tog plana. Istraživački dizajn i metode su različiti, ali blisko povezani, jer dobar istraživački dizajn osigurava da će podaci koje dobijete pomoći u efikasnijem odgovaranju na vaše istraživačko pitanje.

Kvalitativno istraživanje je sredstvo za istraživanje i razumevanje značenja koje pojedinci ili grupe pripisuju nekom društvenom ili ljudskom problemu. Proces istraživanja uključuje razvijajuća pitanja i procedure, podatke koji se obično prikupljaju u okruženju učesnika, analizu podataka induktivno građenih od pojedinačnih do opštih tema, i istraživača koji pravi interpretacije značenja podataka. Konačni pisani izveštaj ima fleksibilnu strukturu. Oni koji se bave ovim oblikom istraživanja podržavaju način posmatranja istraživanja koji poštuje induktivni stil, fokus na individualno značenje i važnost prikazivanja složenosti situacije. Slika 4, adaptirana iz (Creswell, 2007), prikazuje glavne aspekte kvalitativnog istraživanja.

Slika 4 je prilagođena iz Kresvelovog (Creswell, 2007) rada i prikazuje osnovne kvalitativne nacrte istraživanja. Kvalitativno istraživanje je alat za istraživanje i razumevanje značenja koje pojedinci ili grupe daju društvenom ili ljudskom problemu. Proces istraživanja uključuje nova pitanja i procedure, podaci se uglavnom prikupljaju u okruženju učesnika, analiza podataka se odvija deduktivno od opšteg ka specifičnom, a istraživač tumači značenje podataka. Konačni pisani izveštaj ima fleksibilnu strukturu. Učesnici u ovoj vrsti istraživanja podržavaju redukcionistički stil istraživanja, fokus na individualno značenje i perspektivu koja potvrđuje važnost odražavanja složenosti situacije.

Kvantitativno istraživanje je sredstvo za testiranje objektivnih teorija ispitivanjem odnosa između varijabli. Ove varijable se, zauzvrat, mogu meriti, obično na instrumentima, tako da se numerisani podaci mogu analizirati korišćenjem statističkih procedura. Konačni pisani izveštaj ima postavljenu strukturu koja se sastoji od uvoda, literature i teorije, metoda, rezultata i diskusije (Creswell, 2008). Poput kvalitativnih istraživača, oni koji se bave ovim oblikom istraživanja imaju pretpostavke o deduktivnom testiranju teorija, izgradnji zaštite od pristrasnosti, kontroli alternativnih objašnjenja i sposobnosti da generalizuju i repliciraju nalaze. Na slici 5 prikazani su tipovi kvantitativnih metoda istraživanja.   

Deskriptivno istraživanje: Ima za cilj da objasni fenomene kroz prikupljanje, organizaciju, prezentaciju i interpretaciju podataka.

Eksperimentalno istraživanje: ima za cilj da manipuliše interakcijom između nezavisnih i zavisnih varijabli kako bi se utvrdile uzročne veze.

Korelaciono istraživanje: Cilj je da proceni odnose između varijabli, ali ne uspostavlja uzročnu vezu.

Kvazi-eksperimentalno istraživanje: Umesto da obezbedi sve kontrole eksperimentalnog istraživanja, ono se sprovodi uz nešto labaviji nivo kontrole, tako da je to prelazni tip između korelacionog i eksperimentalnog istraživanja.

Kvantitativno istraživanje je način testiranja objektivnih teorija ispitivanjem odnosa između varijabli.

Metaanaliza je statistička metoda koja ima za cilj da objedini rezultate sličnih studija u oblasti istraživanja i dođe do pouzdanijih rezultata. Ove varijable se, zauzvrat, obično mogu meriti na instrumentima tako da se numerički podaci mogu analizirati korišćenjem statističkih procedura. Konačni pisani izveštaj ima specifičnu strukturu koja se sastoji od uvoda, literature i teorije, metoda, rezultata i delova za diskusiju.

Istraživanje mešovitih metoda je pristup istraživanju koji kombinuje ili povezuje i kvalitativne i kvantitativne forme. Uključuje filozofske pretpostavke, upotrebu kvalitativnih i kvantitativnih pristupa i mešanje oba pristupa u studiji. Dakle, to je više od jednostavnog prikupljanja i analize obe vrste podataka; takođe uključuje upotrebu oba pristupa u tandemu tako da je ukupna snaga studije veća od bilo kvalitativnog ili kvantitativnog istraživanja (Creswell & Plano Clark, 2007). Tabela 6, autora (Abeza, et. al., 2015) je modifikovana tabela Cresvelovog i Plano Clark-ovih studija (Creswell i Plano Clark), sadrži glavne karakteristike različitih vrsta mešovitih istraživanja uz njihove specifične zahteve. Istraživači treba da biraju svoje istraživačke metode u smislu prirode svog istraživanja, sopstvenih tendencija korišćenja podataka, analize izbora i načina na koji sprovode proces. 

Tabela 8 sadrži glavne karakteristike i specifične zahteve različitih tipova mešovitih istraživanja. Istraživači treba da biraju istraživačke metode na osnovu prirode njihovog proučavanja, sopstvenih tendencija korišćenja podataka, izbora analize i načina na koji sprovode proces. Tabela pokriva sekvencijalne i istovremena mešovita istraživanja, njihove teorijske perspektive, vremenske okvire, ponderisanje i faze integracije. Ovo pruža istraživačima okvir za planiranje i postavljanje njihovih studija i nude rešenja prilagođena različitim istraživačkim potrebama.

U naučnim istraživanjima, termini kao što su populacija, uzorak, istraživačka grupa ili učesnici odnose se na ljude, situacije, misli ili objekte na kojima se vrši istraživanje. Zavisno od vrste istraživanja koje se sprovodi, vaša sposobnost da dosegnete populaciju na kojoj ćete raditi i rezultat koji želite postići, vrsta i veličina populacije mogu varirati. Stoga je identifikacija populacije i određivanje veličine uzorka ključno za generalizabilnost i validnost (Cohen, Manion i Morrison, 2013). Na primer, u jednom kvantitativnom istraživanju, populacija može uključivati istraživače iz različitih disciplina i nivoa karijere, ali u kvalitativnom istraživanju istraživač može raditi samo s jednim naučnikom kako bi dobio dublje informacije o njegovim ili njenim mislima i specifičnim iskustvima na trenutnu temu istraživanja. Takođe, u kvalitativnim studijama istraživači treba da uzmu "učesnike" u svojim studijama i da uzmu u obzir glavne karakteristike, misli, perspektive itd. učesnika, jer različite varijable utiču na rezultate studije. S druge strane, termini populacija, ciljna populacija i uzorak imaju različite karakteristike. Na slici 6 je data Cresvelova (Creswell) klasifikacija ovih termina.

U akademskim studijama, iz različitih razloga, istraživači obično nisu u mogućnosti da dosegnu celu populaciju istraživanja. Stoga je odabir pravilnog uzorkovanja koje uspešno predstavlja celinu ključan. Metode uzorkovanja mogu se podeliti na dva dela: slučajno i namensko (zadato, ne-slučajno) uzorkovanje. Iako istraživači u namenskom uzorkovanju selektuju pojedince i lokacije s namerom da nauče ili razumeju centralni fenomen; u slučajnom uzorkovanju oni biraju reprezentativne pojedince nasumično kako bi generalizovali rezultate sa tih pojedinaca na populaciju (Creswell, 2009). Na slici 7 data je vizuelizacija glavne metode uzorkovanja u okviru kategorija slučajnog i ne-slučajnog uzorkovanja. 

Na slici 7 prikazane su glavne metode uzorkovanja u kategorijama slučajnog i neslučajnog uzorkovanja. Metode uzorkovanja uključuju različite strategije koje istraživači koriste za odabir reprezentativnog uzorka iz populacije. Metode slučajnog uzorkovanja obuhvataju metode u kojima svaki član ima jednaku verovatnoću da bude izabran, dok metode neslučajnog uzorkovanja obuhvataju metode koje vode odabir uzorka na osnovu određene karakteristike populacije. Ova tabela pruža istraživačima smernice za izbor odgovarajuće metode uzorkovanja i pomaže im da bolje razumeju svoje strategije uzorkovanja. Takođe, ove metode uzorkovanja imaju neke prednosti i nedostatke a pregled je dat u Tabeli 9.

Tabela 9 pokazuje pet različitih metoda uzorkovanja - nasumično, slojevito (stratifikovano), klaster, sistematsko i konvencionalno uzorkovanje - svaka sa specifičnim prednostima i nedostacima. Slučajno uzorkovanje je jednostavno i nepristrasno, ali nije praktično za velike populacije i može propustiti manjinske podgrupe. Stratifikovano uzorkovanje obezbeđuje proporcionalno predstavljanje i olakšava poređenje podgrupa, ali zahteva prethodne informacije za podelu populacije. Klaster uzorkovanje smanjuje troškove fokusiranjem na ograničen broj grupa, iako možda ne pruža stvarno slučajan uzorak i može biti manje reprezentativno. Sistematsko uzorkovanje je lako za primenu i ravnomerno raspoređuje preko populacije, ali može uneti pristrasnost ako se uzorkovni uzorak poklapa sa obrascem populacije. Na kraju, konvencionalno uzorkovanje je manje vremenski zahtevno i smanjuje troškove korišćenjem pristupačnog uzorkovanog okvira, ali ne predstavlja dobro populaciju, unoseći značajnu pristrasnost. Svaka metoda nudi kompromise između jednostavnosti primene, troškova, efikasnosti u vremenu i potencijalne pristrasnosti, čineći izbor metode zavisan od specifičnih zahteva i ograničenja istraživačke studije.

Različiti alati poput anketa, intervjua i posmatranja mogu se koristiti u zavisnosti od istraživačke metode. Standardizacija ovih alata je ključna kako bi se osigurala doslednost (Bryman, 2016). Prikupljanje podataka može se podeliti na dva tipa: primarne i sekundarne metode prikupljanja podataka. Dok istraživači u primarnom prikupljanju podataka sami prikupljaju podatke, u sekundarnom prikupljanju podataka koriste podatke sakupljene iz objavljenih izvora. Dakle, sekundarni podaci već su sakupljeni od strane nekog drugog iz drugog razloga, ali ovi podaci mogu biti korišćeni od strane drugih istraživača u njihovim istraživanjima (Taherdoost, 2021). Na slici 8, glavne karakteristike primarnih i sekundarnih metoda prikupljanja podataka su navedene.

Slika 8 prikazuje ključne karakteristike primarnih i sekundarnih metoda prikupljanja podataka. Primarne metode prikupljanja podataka predstavljaju podatke prikupljene direktno od strane istraživača, dok se sekundarne metode prikupljanja podataka odnose na podatke koji su prikupljeni ranije.

Osiguravanje validnosti i pouzdanosti je ključno za kredibilitet vaše studije. Za kvantitativne aspekte, mogu se koristiti statistički testovi za pouzdanost, dok se za kvalitativne aspekte mogu koristiti tehnike poput triangulacije (Lincoln & Guba, 1985). Kronbahov alfa koeficijent (Cronbach's alpha coefficient) se može koristiti za merenje pouzdanosti upitnika, dok se validnost kvalitativnih podataka može proceniti putem provere članova.

Kako bi se osigurala verodostojnost kvalitativnog istraživanja, treba obezbediti četiri glavna kriterijuma: verodostojnost, prenosivost, pouzdanost i potvrdivost (Stahl i King, 2020). Svi istraživači koji rade na kvalitativnom istraživanju trebalo bi da dokažu da su primenili sve faze istraživačkog procesa u skladu sa ovim kriterijumima. Ovi kriterijumi mogu biti sažeti u Tabeli 10.

Tabela 10 pokazuje četiri osnovna kriterijuma koje istraživači primenjuju radi pouzdanosti u kvalitativnom istraživanju. Ovi kriterijumi su definisani kao verodostojnost, prenosivost, pouzdanost i potvrđivanje. Verodostojnost ima za cilj da utvrdi koliko su nalazi u skladu sa stvarnošću, a to se može postići putem različitih procesa triangulacije poput triangulacije podataka, istraživača, teorije i okoline. Prenosivost se odnosi na sposobnost prenosa obrazaca i opisa iz jednog istraživanja u drugo. Pouzdanost ima za cilj da osigura da je istraživač pouzdan izvor pri kreiranju podataka, a informacije se razmenjuju ili procenjuju sa kolegama radi povećanja pouzdanosti. Potvrđivanje ima za cilj da se kvalitativno istraživanje što više približi objektivnoj stvarnosti, a istraživači se trude da unaprede svoje istraživanje u smislu tačnosti i preciznosti.