Istraživači koriste narativnu analizu da bi stekli uvid u to kako učesnici istraživanja konstruišu priče i narative na osnovu ličnog iskustva. Ljudi daju smisao svojim životima kroz priče koje kazuju, a njihove priče pomažu da se oblikuju životi drugih ljudi. Cilj narativne analize je da se narativi pojedinaca transformišu u podatke koji se mogu kodirati i organizovati tako da istraživači mogu lako da razumeju uticaj određenog događaja, osećanja ili odluke na ljude na koje se odnose, odnosno mogu otkriti kako ljudi doživljavaju svoj svet (Connelli & Clandinin, 1990, str. 1). Rezultat narativne analize je srž narativa o nekom iskustvu. Ovaj proces podrazumeva dvostepeno tumačenje. Prvo sami učesnici istraživanja tumače svoj život kroz narativ koji kreiraju. Zatim, istraživač tumači priče učesnika.
Narativi se mogu dobiti iz različitih izvora, kao što su časopisi, pisma, razgovori, autobiografije, transkripti dubinskih intervjua, fokus grupe ili drugi oblici kvalitativnog istraživanja. Narativi mogu biti individualni i kolektivni i odnose se na različite aspekte života, kao što su iskustva, identiteti, vrednosti, stavovi ili društveni konteksti. Narativi služe kao osnovne jedinice za istraživanje i tumačenje nekog fenomena ili problema.
Analiza narativa obično podrazumeva nekoliko koraka. Prvi korak je prikupljanje narativa ili priča od relevantnih pojedinaca ili grupa. Nakon prikupljanja narativa sledi kodiranje ili kategorizacija. To podrazumeva otkrivanje ključnih tema, obrazaca ili elemenata koji proizilaze iz narativa. Kodiranje može biti kvalitativno, kada istraživači ručno identifikuju i kategorizuju ključne elemente ili kvantitativno, kada se kompjuterski programi koriste za analizu velikih skupova podataka. Nakon kodiranja slede analiza i interpretacija. Istraživači analiziraju prikupljene narative kako bi otkrili povezanosti, suprotnosti, trendove ili dublje značenje koje se može izvući iz priča. U okviru ove faze takođe se može izvršiti povezivanje narativa sa nekim teorijskim okvirom ili konceptualnim modelom kako bi se steklo dublje razumevanje fenomena koji se proučava.
Narativna metodologija pruža kontekstualno bogate i detaljne informacije o individualnim ili grupnim iskustvima, perspektivama i identitetima. Takođe, omogućava istraživačima da istraže subjektivna iskustva i dobiju informacije o složenosti ljudskog života iz prve ruke. Međutim, važno je biti svestan da narativna metodologija ima svoja ograničenja, kao što su subjektivnost prikupljenih priča, mogućnost selektivnog izveštavanja ili pristrasnost istraživača prilikom tumačenja.
Narativna analiza pruža dragocen uvid u proživljena iskustva pojedinaca i grupa, rasvetljava njihove perspektive, uverenja i društveni kontekst. Prema Bruneru (Bruner, 1990), primarni način na koji pojedinci daju smisao svom iskustvu je tako što ga saopšte u formi narativa, što je posebno tačno kada su u pitanju teške promene i traume u životu. Istraživači moraju da poštuju način na koji informanti konstruišu značenje i da analiziraju kako je to učinjeno, jer njihove priče ne odražavaju svet, već su sastavljene na kreativan način, retoričke, pune pretpostavki i interpretatcija (Reissman, 1993, str. 5). Dakle, narativna analiza ima veze sa „načinom na koji protagonisti tumače stvari“ (Bruner, 1990, str. 51), dok istraživač sistematski tumači njihova tumačenja. Istraživači nemaju direktan pristup tuđem iskustvu, već se bave tuđim iskazima – tekstom, razgovorom, interakcijom i interpretacijom – koji ne mogu biti neutralni i objektivni. Dakle, prilikom saopštavanja o nekom iskustvu, neizbežno postoji jaz između iskustva onakvog kako ga je neko proživeo i bilo kakve komunikacije o njemu. Kako će priča biti ispričana zavisi i od slušalaca. Narativi su neizbežno samoreprezentacije. Međutim, individualni narativi takođe otkrivaju mnogo o društvenom životu, omogućavaju da se ispita rodna neravnopravnost, rasna potlačenost i drugi oblici moći koje pojedini govornici mogu uzeti zdravo za gotovo (Reissman, 1993, str. 5).
Narativi se obično snimaju, a zatim transkribuju u cilju istraživanja. Transkribovanje diskursa nije lako i uvek postoji dilema o tome koliko detaljna transkripcija treba da bude, kako se najbolje može uhvatiti ritam nečijeg govora, da li treba obuhvatiti pauze, uzrečice, diskursne markere, pa se može reći da ne postoji jedinstveni, pravi prikaz govornog jezika, dok s druge strane, izbor onoga što će se uključiti i način na koji se uređuje tekst mogu ozbiljno uticati na to kako će čitalac razumeti narativ (Reissman, 1993, str. 13). Zatim, istraživač analizira transkript, uređuje i preoblikuje ono što je ispričano, stvarajući celovitu priču pod uticajem sopstvenih vrednosnih i teorijskih opredeljenja. Potom tekst stiže do čitalaca, a svaki tekst se može ćitati i tumačiti više puta, čak i od strane istog čitaoca, ali u različitim istorijskim kontekstima (Reissman, 1993, str. 14). Zbog toga je teško dostići teorijski nivo apstrakcije ili generalizacije kada su u pitanju lični narativi (Reissman, 1993, str. 70). Umesto generalizacije, cilj je da se pruži uvid u to kako konkretna osoba, u datom kontekstu, tumači datu situaciju, tj. da se napravi prikaz proživljenog iskustva onakvog kakvo jeste, a ne na način propisan već postojećim teorijskim postavkama (Smith & Osborne, 2015, str. 53).
Pri narativnoj analiza naglašava se značaj spremnosti istraživača za neočekivane ishode i preduzimanje odgovarajućih radnji kada se oni pojave u toku procesa istraživanja (Smythe & Murray, 2000). Ovaj evolutivni pristup narativne metodologije doprinosi razvoju znanja na smislen i održiv način tako što u buduću praksu uvodi društveno značajna pitanja (Bruce et al., 2016). Ono što narativno istraživanje čini jedinstvenim je njegov emergentni istraživački nacrt (koji se iznenada pojavljuje), koji obuhvata evoluciju od prikupljanja podataka do analize i generisanja novog znanja kroz induktivno rezonovanje o navodima učesnika (Bruce et al., 2016). U narativnoj analizi, način na koji je priča ispričana podjednako je važan kao i ono što je rečeno, jer se samo tako može razumeti psihološki i društveni život.
Postoji mnogo različitih tipova narativne analize. Smit i Sparks (Smith & Sparks, 2007) su uveli sledeću tipologiju (Slika 4):
U okviru ove tipologije, ističu se dva suprotstavljena gledišta u okviru narativne analize (pripovedač i analitičar priče), zajedno sa tri specifične metode (strukturne, performativne i autoetnografske kreativne analitičke prakse), koje svako gledište može koristiti za analizu sadržaja i karakteristika priče. Analitičari priče su istraživači koji sprovode narativnu analizu tako što „iskorače“ iz priče i koriste analitičke procedure, strategije i tehnike kako bi na apstraktan način analizirali, objasnili i razmišljali o njenim određenim karakteristikama, teoretišući je iz perspektive svoje discipline. S druge strane, pripovedači se udaljavaju od apstraktnog teoretisanja i objašnjavanja u cilju bliske uključenosti, angažovanja i učešća u pričama. Za njih su priče analitičke zato što dok ih saopštavaju, ljudi koriste analitičke tehnike za tumačenje sopstvenih reči (Smith & Sparkes, 2007, str. 21).
Additional resource: https://www.youtube.com/watch?reload=9&app=desktop&v=rrxhNQGvLPQ
