Tematska analiza je metod za analizu kvalitativnih podataka koji podrazumeva pretragu po skupu podataka u cilju otkrivanja, analiziranja i izveštavanja o ustaljenim obrascima (Braun & Clarke, 2006). Smatra se analitičkom metodom koju početnici u kvalitativnom istraživanju treba prvo da savladaju. To je pogodan i izuzetno koristan metod koji se koristi kada treba razumeti iskustava, razmišljanja ili ponašanja obuhvaćena nekim skupom podataka (Braun & Clarke, 2012). Osmišljen je tako da traga za sličnim ili zajedničkim značenjima, pa je stoga manje podesan za ispitivanje jedinstvenog značenja ili iskustva jedne osobe ili jednog podatka (Kiger & Varpio, 2020, str. 2). Uz pomoć tematske analize, istraživač konstruiše teme pomoću kojih vrši preoblikovanje, ponovno tumačenje i/ili povezivanje delova podataka, što znači da teme nisu samo organizacioni alati koji se koriste za klasifikaciju i označavanje podataka, već da tematska analiza zalazi dublje u tumačenje i procese transformacije podataka, ali ne do tačke razvoja teorije, što je glavni cilj utemeljene teorije (Glaser & Strauss, 1967).
U tematskoj analizi, tema je šablonski odgovor ili značenje izvedeno iz podataka koje pruža informacije o istraživačkom pitanju (Braun & Clarke, 2006, str. 82). Ona je apstraktnija od kategorije i istraživači mogu da otkrivaju teme bez obzira na to koliko puta se određena ideja ili stavka koja se odnosi na tu temu pojavljuje u skupu podataka. Dakle, prema navedenim autorima, jednoj temi se može dati značajan prostor u nekim podacima, a malo ili nimalo prostora u drugim, ili se može pojaviti u relativno malom delu skupa podataka. Stoga je na istraživaču da odredi šta je tema, pa istraživači imaju na raspolaganju veliku fleksibilnost kada definišu teme. Mogu da koriste induktivni ili deduktivni pristup identifikaciji teme (Braun & Clarke, 2012, str. 12). Induktivni pristup podrazumeva izvođenje teme iz podataka koje je istraživač prikupio i ne odražava nužno teorijska interesovanja ili uverenja istraživača o toj temi. S druge strane, deduktivni pristup podrazumeva primenu postojeće teorije, okvira ili nekog drugog fokusa po izboru istraživača u cilju otkrivanja teme od interesa (Braun & Clarke, 2012, str. 12).
Prema Bojazisu (Boyatzis, 1998), postoje dva nivoa na kojima se teme mogu definisati: semantički ili manifestni, koji odražava eksplicitnije ili površinsko značenje podataka, i latentni ili interpretativni, koji odražava dublje značenje, pretpostavke ili ideologije. Dakle, semantičke teme se otkrivaju bez traganja za bilo čim drugim pored onoga što je učesnik rekao ili što je napisano, dok su latentne teme rezultat ispitivanja osnovnih ideja, pretpostavki, ideologija, koje oblikuje ili obogaćuje semantički sadržaj podataka.
Najčešće korišćena metoda tematske analize obuhvata šest koraka (Clarke & Braun, 2017). To je rekurzivan, a ne linearni proces, u kome naredni koraci mogu navesti istraživača da se vrati na prethodne korake u svetlu novih podataka ili novonastalih tema koje zaslužuju dalje istraživanje (Kiger & Varpio, 2020, str. 3). Ti koraci su:
- upoznavanje sa podacima – sa celim skupom podataka, što zahteva aktivno iščitavanje podataka, više puta. Iako zahteva dosta vremena, transkripcija audio zapisa je odličan način za upoznavanje sa podacima.
- generisanje početnih kodova – kod je najosnovniji segment sirovih podataka o nekoj pojavi koji se može smisleno tumačiti (Boyatzis, 1998, str. 63). Kod mora biti dovoljno dobro definisan kako se ne bi preklapao sa drugim kodovima i trebalo bi da se logički uklopi u širi okvir/šablon kodiranja. Kada je šablon kodiranja definisan, istraživači primenjuju iste kodove na celokupan skup podataka, označavajući izvode iz podataka relevantnim kodovima, beležeći sve potencijalne obrasce ili veze između stavki koje bi mogle da utiču na kasniji razvoj teme. Jedan izvod može biti označen sa više kodova ukoliko je to relevantno (Braun & Clarke, 2006).
- traganje za temama – kodirani izvodi se ispituju kako bi se pronašle potencijalne teme od šireg značaja. Braun i Clark (Braun & Clarke, 2012) nude analogiju prema kojoj ako se čitava analiza posmatra kao kuća, pojedinačni kodovi su cigle i pločice, a teme su zidovi i krov. Dakle, teme ne proizilaze jednostavno iz podataka – njih konstruiše istraživač kroz analizu, kombinovanje, upoređivanje, pa čak i grafičko mapiranje načina na koji su kodovi međusobno povezani. U induktivnoj analizi, istraživači izvode teme iz kodiranih podataka i one odražavaju konkretan skup podataka, dok je u deduktivnoj analizi razvoj tema zasnovan na unapred definisanim teorijama i ove teme se više fokusiraju na određeni aspekat skupa podataka ili na konkretno pitanje od interesa (Braun & Clarke, 2006). Tematske mape pomažu da se vizuelno predstave unakrsne veze između tema i podtema. Istraživač treba da bude otvoren u ovom trenutku i da zabeleži svaku temu od potencijalnog značaja, bez obzira da li je direktno povezana sa istraživačkim pitanjem i bez obzira na količinu podataka koje obuhvata (Kiger & Varpio, 2020, str. 5). Istraživači mogu čak i da definišu i drugačije teme kako bi obuhvatili one kodove koji se ne uklapaju dobro u šablon tema.
- razmatranje tema – istraživač posmatra kodirane podatke ovuhvaćene svakom temom kako bi se uverio da su koherentni i da odgovaraju temi, da imaju dovoljno zajedničkog, ali da su i dovoljno različiti da zaslužuju razdvajanje. Dakle, izvodi iz podataka se mogu ponovo sortirati u ovom trenutku, a teme se mogu modifikovati, dodavati, kombinovati, deliti, odbaciti, kako bi što bolje predstavile kodirane podatke (Kiger & Varpio, 2020, str. 6). Istraživač treba da vodi detaljne beleške u vezi sa svojim misaonim procesima i odlukama o tome kako su teme razvijene, modifikovane, uklonjene. Kada istraživač odluči da tematska mapa adekvatno pokriva sve kodirane podatke, počinje da proverava da li se pojedinačne teme smisleno uklapaju u skup podataka i da li tematska mapa tačno predstavlja ceo skup podataka (Braun & Clarke, 2006). Tematska mapa treba jasno da pokaže kako su teme međusobno povezane. Istraživač mora ponovo da pročita ceo skup podataka kako bi preispitao teme i ponovo kodirao dodatne podatke koji su dobijeni ili modifikovani u ovoj fazi, a zatim da u skladu sa tim revidira tematsku mapu (Braun & Clarke, 2006), čime se potvrđuje rekurzivna priroda tematske analize (Kiger & Varpio, 2020, str. 7).
- definisanje i imenovanje tema – kreira se narativni opis svake teme. Nazivi tema se zatim pregledaju kako bi se uverilo da su koncizni i dovoljno informativni. Otkrivaju se oblasti tema koje se preklapaju, kao i podteme. U ovoj fazi treba odabrati one izvode podataka koji ilustruju ključne karakteristike tema, a koji će biti predstavljeni u konačnom izveštaju i treba sastaviti narative o njima (Braun & Clarke, 2012).
- izrada izveštaja/rukopisa – pisanje konačne analize i opisa nalaza, što je nastavak već urađene analize i interpretacije (King, 2004, str. 267). Treba koristiti i narativne opise i reprezentativne izvode podataka (direktne citate učesnika). Analiza podataka se može proširiti i na odeljak za diskusiju, gde će se teme povezati sa širim pitanjima, raspravljati o implikacijama nalaza i preispitati pretpostavke i preduslovi koji su doveli do tema (Braun & Clarke, 2016). Pozivanje na srodnu literaturu takođe može doprineti jačini analize obezbeđujući potvrdu značaja odabranih tema i pozicionirajući novodobijene nalaze unutar postojeće literature.
- Tematska analiza je jednostavna za ovladavanje i primenu. To je moćan metod za analizu podataka, koji omogućava istraživačima da tumače širok spektar podataka. Fleksibilna priroda ove analize može nekim istraživačima otežati određivanje aspekata podataka na koje treba da se fokusiraju i teorijskih okvira koje treba da koriste u svojoj analizi.