Metode prikupljanja podataka

Upitnici su osnovni alat za prikupljanje podataka koji se koristi u istraživanjima putem anketa. Oni se takođe nazivaju i istraživački instrumenti. Ova faza se smatra početnim radom u istraživanju putem anketa i određuje sve ostalo. Da bi se proizveo validan instrument za merenje (anketa), potrebno je uspostaviti jasne i opravdane veze između vaših indikatora (pitanja) i koncepata koje tvrdite da merite (Leavy, 2022).

Postoji mnogo postojećih anketa dostupnih o širokom spektru tema. Stoga je preporučljivo konsultovati objavljena istraživanja o vašoj temi i dostupne onlajn baze podataka kako biste utvrdili da li već postoje ankete koje možete koristiti ili se osloniti na njih kako biste odgovorili na svoja istraživačka pitanja. Često nije potrebno kreirati potpuno nov istraživački instrument.

Stavke ankete, koje su pitanja u upitniku, dizajnirane su da vam pomognu u testiranju hipoteza ili odgovaranju na vaša istraživačka pitanja. Ove hipoteze ili istraživačka pitanja su konstruisane u vezi sa varijablama koje želite da merite. Pitanja ankete su osmišljena tako da što preciznije mere koncept koji vas zanima. Pitanja koja kreirate oko svakog koncepta (konstrukta) u studiji predstavljaju način na koji operacionalizujete svoje varijable. Ona su indikatori da li je varijabla prisutna ili ne.

Što je koncept varijable multidimenzionalniji, verovatno ćete postaviti više pitanja u vezi sa tom specifičnom varijablom. Na primer, može biti potrebno mnogo stavki upitnika da se obradi jedan koncept (npr. ECSI). Formulacija pitanja je srž istraživanja putem anketa. Važno je zadržati cilj da se fenomen od interesa što preciznije izmeri.

Postoje neka opšta pravila za kreiranje praktičnih anketa. Što se tiče preporuka, ključno je koristiti jasan, razumljiv i, kad god je to moguće, vrlo specifičan jezik. Postoji dugačak spisak stvari koje treba izbegavati pri konstrukciji anketa, uključujući pitanja sa dvostrukim značenjem, pitanja sa dvostrukim negativom, negativno formulisana pitanja, pristrasna ili vodeća pitanja, pitanja sa ugrađenim pretpostavkama, skraćenice, sleng i skraćenice ili nejasne fraze, kao i pitanja koja traže od ispitanika da se sete informacija iz nerealnog vremenskog okvira.

Da li kreirate otvorena ili fiksna pitanja igra ulogu u određivanju prirode vaših upita. Prisilna ili fiksna pitanja daju ispitanicima niz opcija odgovora koje mogu izabrati. Ovaj tip dizajna pitanja omogućava vam da prikupljate širok spektar podataka, proizvodite lako kvantifikovane podatke i imate visoku generalizabilnost kada koristite velike uzorke. Višestruki izbor, dihotomni, kontrolne liste, ocenjivanje i Likertove skale su primeri različitih fiksnih pitanja.

Merenje je proces sistematskog karakterizovanja ili kvantifikovanja informacija o ljudima, događajima, idejama ili objektima od interesa. Društvene nauke su napravile značajan napredak u merenju osnovnih verovanja, znanja, stavova i vrednosti ljudi putem naučnih pristupa skaliranja i dobro dizajniranih upitnika i skala. Ovi alati pomažu istraživačima da pristupe mislima i stavovima ispitanika i razumeju stavove osobe ili grupe koja se posmatra. Ocene su formalizovane verzije upitnika koje koriste više stavki za trijangulaciju ili definisanje pojma. Skale se koriste za merenje stavova, vrednosti ili osobina ličnosti jer koriste više stavki da odraze gledište da stavovi ili verovanja ljudi nisu jednoznačno definisani (Crano i sar., 2014; Hair i sar., 2021; Leavy, 2022).

Konstrukcija efikasnih stavki upitnika važna je i za razvoj skala. Neke stvari koje treba izbegavati prilikom konstrukcije anketa uključuju pitanja sa dvostrukim značenjem, pitanja sa dvostrukim negativom, negativno formulisana pitanja, pristrasna ili vodeća pitanja, pitanja sa ugrađenim pretpostavkama, skraćenice, sleng i kontrakcije, nejasne fraze i pitanja koja traže od ispitanika da se sete informacija iz nerealnog vremenskog okvira.

Merenje putem skale podrazumeva dodeljivanje skupa deskriptora skale koji predstavljaju raspon mogućih odgovora na pitanje o određenom objektu ili konstruktu. Skala merenja dodeljuje stepene intenziteta odgovorima, često nazvane tačke na skali. Postoje četiri osnovna nivoa skale: nominalnia, ordinalna, intervalna i razmerna (Tabela 5).

Nominalne skale su najosnovniji i najmanje moćan vid skala, koji od ispitanika zahteva samo da daju neki deskriptor kao odgovor. Odgovori ne sadrže nivo intenziteta, pa je rangiranje odgovora nemoguće. Nominalne skale samo dozvoljavaju istraživaču da kategorizuje odgovore u međusobno isključive podskupove između kojih nema udaljenosti.

Ordinalne skale omogućavaju rangiranje odgovora po hijerarhijskom obrascu. Istraživač može utvrditi odnose između reakcija, kao što su „veće od/manje od", „više od/manje od", „često/više puta", „važnije/manje važno", ili „povoljnije/manje povoljno". Matematički proračuni s ordinalnim skalama uključuju mod, medianu, frekvencijske distribucije i opsege, ali ne mogu odrediti apsolutnu razliku između rangova.

Intervalne skale mogu meriti apsolutnu razliku između tačaka na skali. Intervali između brojeva na skali govore nam koliko su mereni objekti udaljeni po određenom atributu. Ovaj pristup nam omogućava da upoređujemo različite nivoe bilo kog atributa. Pored moda i medijane, istraživači mogu izračunati i srednju vrednost i standardnu devijaciju odgovora ispitanika za intervalne skale. Istraživači mogu saopštiti nalaze ne samo o hijerarhijskim razlikama (bolje od ili lošije od), već i o apsolutnim razlikama između podataka.

Razmerne skale su najviši nivo skale jer omogućavaju istraživaču da identifikuje apsolutne razlike između svake tačke na skali i da vrši apsolutna poređenja između odgovora. Razmerne skale su kreirane tako da omoguće „stvarnu prirodnu nulu" ili „stvarno stanje ničega" kao validan odgovor na pitanje. Generalno, razmerne skale traže od ispitanika da pruže specifičnu numeričku vrednost kao svoj odgovor, bez obzira na to da li se koristi skup tačaka na skali. Pored moda, mediane, srednje vrednosti i standardne devijacije, mogu se upoređivati nivoi.

Važno je razmotriti prirodu promenljivih koje se proučavaju prilikom odabira odgovarajućeg nivoa merenja za istraživanje. Slika 9 pruža korisno uputstvo istraživačima kako bi odredili nivo merenja koji je najprikladniji za njihovo konkretno istraživanje. Pažljivim razmatranjem karakteristika promenljivih na raspolaganju, istraživači mogu osigurati da se njihovi podaci tačno i adekvatno mere, što dovodi do validnijih i pouzdanijih nalaza.