Primarni cilj korelacionog istraživanja je da se utvrdi postojanje, snaga i pravac odnosa između dve ili više varijabli. To je stepen do kojeg promene u jednoj varijabli odgovaraju promenama u drugoj. Analizom korelacionog koeficijenta, istraživači mogu odrediti prirodu i pravac odnosa između varijabli, što je ključno za donošenje informisanih odluka zasnovanih na prikupljenim podacima.
Kao i deskriptivno istraživanje, korelaciona istraživanja ne manipulišu ispitivanim varijablama i ne teže da utvrde uzrok ili posledicu. Umesto toga, mogu opisivati ili predviđati odnose ili testirati teorijske modele odnosa. Uzročne inferencije u vezi sa odnosima između nezavisnih i zavisnih varijabli se ne donose bez slučajnog odabira ili manipulacije nezavisnom varijablom. Ne pokušava se donošenje takvih inferencija bez praćenja gore navedenog postupka (Rumrill, 2004). Nalazi iz korelacionih studija mogu se statistički objasniti na tri načina: pozitivna, negativna i bez korelacije.
U statistici, pozitivna korelacija se odnosi na vezu ili asocijaciju između dve varijable tako da kada se jedna varijabla povećava, druga varijabla se takođe povećava, ili kada se jedna varijabla smanjuje, druga varijabla se takođe smanjuje (Bloomfield & Fisher, 2019). Ovo znači da se dve varijable kreću u istom pravcu. Na primer, količina hrane koju osoba konzumira može biti pozitivno korelirana sa težinom.
Negativna korelacija između varijabli nastaje kada povećanje jedne varijable rezultira smanjenjem druge i obrnuto. Na primer, što više hrane osoba konzumira, nivo gladi će biti niži. Dve varijable se smatraju nekoreliranim kada promena u jednoj ne dovodi do promene u drugoj i obrnuto.
Istraživači se obično oslanjaju na statističku meru nazvanu korelacioni koeficijent kada izveštavaju rezultate korelacionih studija. Ova vrednost se kreće od +1 do -1, pri čemu broj blizak +1 ukazuje na snažnu pozitivnu korelaciju, a vrednost bliska -1 označava značajnu negativnu korelaciju. Vrednost bliska nuli ukazuje da varijable nisu korelirale.
