Zbog očiglednosti čula istraživača, posmatranje je izuzetno objektivan metod istraživanja. Zahteva neznatnu ili nikakvu interakciju između istraživača i onih koji se proučavaju (Angrosino, 2007, str. 37). Ovaj postupak ne remeti prirodan, neprekidan tok događaja ili to čini u najmanjoj meri. Prirodnost dinamike proceduralnog odvijanja događaja, kao i svi bitni elementi događaja, uspešno se otkrivaju posmatranjem. Posmatranje se može usmeriti i na neke ključne momente, koji se mogu izolovati i temeljno proučiti. Ali iznad svega, posmatranje, a posebno njegovi participativni oblici, direktno uspostavlja komunikaciju među ljudima, otvara zatvorene grupe ljudi, donoseći u njih neke promene koje ranije nisu postojale (Pečujlić, 1982, str. 105).
Uprkos tome što je predstavlja veoma plodan postupak prikupljanja podataka, posmatranje ima značajna ograničenja, koja se odnose kako na metod istraživanja, tako i na posmatrača kao centralnu figuru samog postupka. Posmatranje je dugotrajan i složen proces. Čak i kada se temeljno isplanira, vezano je za takozvanu disperziju čula. Naime, zbog dugotrajnosti procesa posmatranja i složenosti organizacije posmatranja u prostoru, čula ne mogu da registruju sve činjenice. Dakle, neizbežno dolazi do nesvesnog procesa potiskivanja jednih činjenica drugim ili potiskivanja starih činjenica novim.
Uspeh vođenja strukturisanih i organizovanih terenskih beležaka zavisi od temeljno pripremljenog plana za beleženje, ali čak i tada, ako nema dovoljno vremena, teško je zabeležiti sve podatke. Dakle, to se obično radi nakon posmatranja, ali onda gubi elemente stvarnog posmatranja i postaje prisećanje, što podrazumeva da je izvršena neka obrada podataka u umu koji tumači činjenice, čime se otkriva varljivost ljudskih čula. Plan vođenja beležaka može pomoći u rešavanju ovog problema, ali ga ne može u potpunosti eliminisati.
Posmatrač kao centralna figura u procesu posmatranja ograničen je varljivošću ljudskih čula, ali i sopstvenim veštinama, jer se veštine razlikuju kod različitih ljudi. Kada je u pitanju posmatranje, one se toliko razlikuju da dva čoveka neće istu činjenicu sagledati na isti način. Većina ljudi je u stvari ubeđena da vidi ono što želi da vidi. Niz mentalnih karakteristika posmatrača kao što su brzina, preciznost, mentalna sposobnost, pamćenje, raspoloženje, zajedno sa nizom društvenih karakteristika, kao što su socijabilnost i komunikativnost, čine takozvanu „ličnu jednačinu“ posmatrača, koja utiče na posmatranje i može iskriviti originalnost činjenica. Pristrasnost je još opasnija od ove latentne opasnosti koja prati posmatranje. Vrlo često posmatrač utiče na tačnost činjenica ne samo nesvesno već i potpuno svesno. U klasičnom metodološkom obrascu to se smatra ne samo ozbiljnim ograničenjem već i kršenjem naučne rigoroznosti postupka. U dijalektičkom akcionom istraživačkom modelu to ne predstavlja problem, već je baš pristrasnost, koja probija ustaljenu ideološku koprenu, preduslov za postizanje objektivnosti i istinitosti. Pristrasnost služi kao društveni angažman koji obezbeđuje put ka dobrom posmatranju (Pečujlić & Milić, 1995, str. 107).
